Prošla je još jedna besana noć. Noć neispunjene nade da je sve neproverena glasina. Kažu da sa svakom dragom osobom umire i deo nas samih. Ovo je bila surova amputacija. Srce je puklo, mozak otkazuje. Ono što je ostalo gubi na vrednosti. Šta će mi oči kad te neće videti, šta će mi ruke kad te neće zagrliti, šta će mi noge kad neće skijati sa tobom. Sećanja naviru, nema prostora da ih sve napišem. Sećam se kako se nisi ljutio kad same te na prvoj ASW novogodišnjoj žurci kod Kristana, ja, pripravnik, kitila tebe, direktora, studentskim bonovima, za očajno otpevane Žute dunje. Nisi se ljutio ni kad smo te zvali Šahbaz. Ali si se ljutio, jako ljutio, ako nisam pravila rešenje koje nije za danas i sutra, nego za budućnost, ako nisam iz svake greške izvukla bar dve pouke, ako sam došla sa problemom, bez rešenja. Uh, kako si se ljutio. Ljutio si se ako sjurim niz jahorinske staze, a da svaki zaokret nije savršen i dug da se dovoljno uživa u njemu. Svoju energiju si širio kao zarazu, radili smo kao drogirani. Stvorio si od mene radnika, inženjera, i ne samo mene, mnogo nas. Bio si moj heroj, moj idol. Mnogo toga ti dugujem, a ti si meni ostao dužan skijanje na Bjelašnici, sad verovatno nikad tamo neću otići, jer bez tebe to nema smisla. Počivaj u miru, mada znam da je to nemoguće, jer ti nikada nisi mirovao.
Prošla je još jedna besana noć. Noć neispunjene nade da je sve neproverena glasina. Kažu da sa svakom dragom osobom umire i deo nas samih. Ovo je bila surova amputacija. Srce je puklo, mozak otkazuje. Ono što je ostalo gubi na vrednosti. Šta će mi oči kad te neće videti, šta će mi ruke kad te neće zagrliti, šta će mi noge kad neće skijati sa tobom. Sećanja naviru, nema prostora da ih sve napišem. Sećam se kako se nisi ljutio kad same te na prvoj ASW novogodišnjoj žurci kod Kristana, ja, pripravnik, kitila tebe, direktora, studentskim bonovima, za očajno otpevane Žute dunje. Nisi se ljutio ni kad smo te zvali Šahbaz. Ali si se ljutio, jako ljutio, ako nisam pravila rešenje koje nije za danas i sutra, nego za budućnost, ako nisam iz svake greške izvukla bar dve pouke, ako sam došla sa problemom, bez rešenja. Uh, kako si se ljutio. Ljutio si se ako sjurim niz jahorinske staze, a da svaki zaokret nije savršen i dug da se dovoljno uživa u njemu. Svoju energiju si širio kao zarazu, radili smo kao drogirani. Stvorio si od mene radnika, inženjera, i ne samo mene, mnogo nas. Bio si moj heroj, moj idol. Mnogo toga ti dugujem, a ti si meni ostao dužan skijanje na Bjelašnici, sad verovatno nikad tamo neću otići, jer bez tebe to nema smisla. Počivaj u miru, mada znam da je to nemoguće, jer ti nikada nisi mirovao.
